Уз помоћ језика се споразумевамо.
Њиме другима саопштавамо како се осећамо и о чему размишљамо.
Ову функцију врши и писање.
Већина језика има сопствено писмо.
Писмо се састоји од знакова.
Разне су врсте таквих знакова.
Већина писама састоји се од слова.
Оваква писма називамо Алфабетом.
Алфабет се састоји од графичких симбола организованих на известан начин.
Када се такви графички симболи организују у складу са одређеним правилима, добијамо речи.
Сваки знак има свој утврђени изговор.
Појам Алфабет потиче из грчког језика.
У њему се прва два слова називају “алфа” и “бета”.
Историја познаје различите алфабете.
Писмено је у употреби већ преко 3000 година.
Пре тога су писмена били магични симболи.
И само је малом броју било познато њихово значење.
С времоном су писмена изгубила своју симболичну природу.
У данашње време она немају значење.
Значење добијају тек у комбинацији са другим словима.
Писмена попут кинеског функционишу на другом принципу.
Потсећају на слике и врло често приказују своје значење.
Пишући кодирамо своје мисли.
Знаке употребљавамо да би забележили своје знање.
Наш мозак је научио како да дешифрује алфабет.
Знаци постају речи, речи постају идеје.
Захваљујући томе, један текст може преживети хиљадама година.
А ипак се разумети ...
Да ли си знао?
Бенгалски спада у индоиранске језике.
За око 220 милиона људи то је матерњи језик.
Више од 140 милиона од тог броја живи у Бангладешу.
Осим тога има око 75 милиона говорника у Индији.
Остале групе говорника овог језика се налазе у Малезији, Непалу и Саудијског Арабији.
Тиме бенгалски спада у језике с највећим бројем говорника на свету.
Језик има властито писмо.
И за бројеве има властите знакове.
Међутим, данас се већином користе арапске цифре.
Чланови реченице у бенгалском језику следе тачно одређена правила.
Прво долази субјекат, затим објекат па на крају глагол.
Не постоји граматички род.
И именице и придеви се незнатно мијењају.
То је добро за све који желе да науче овај важан језик.
А то би требало да ради што више људи!