Где-же его--ч--?
Где же его очки?
Г-е ж- е-о о-к-?
----------------
Где же его очки? 0 Gd- z-- --g- o-h-i?Gde zhe yego ochki?G-e z-e y-g- o-h-i--------------------Gde zhe yego ochki?
Его час--сл-м----ь.
Его часы сломались.
Е-о ч-с- с-о-а-и-ь-
-------------------
Его часы сломались. 0 Ye---chas----om-lisʹ.Yego chasy slomalisʹ.Y-g- c-a-y s-o-a-i-ʹ----------------------Yego chasy slomalisʹ.
Ча-- в--я- на -т--е.
Часы висят на стене.
Ч-с- в-с-т н- с-е-е-
--------------------
Часы висят на стене. 0 Chas--v-s--t-n---te--.Chasy visyat na stene.C-a-y v-s-a- n- s-e-e-----------------------Chasy visyat na stene.
О--п--еря- с-ой-пас-орт.
Он потерял свой паспорт.
О- п-т-р-л с-о- п-с-о-т-
------------------------
Он потерял свой паспорт. 0 On-p-t---al svoy p-s-ort.On poteryal svoy pasport.O- p-t-r-a- s-o- p-s-o-t--------------------------On poteryal svoy pasport.
Гд--ж---го--а-по--?
Где же его паспорт?
Г-е ж- е-о п-с-о-т-
-------------------
Где же его паспорт? 0 Gde z-e---g- -aspo-t?Gde zhe yego pasport?G-e z-e y-g- p-s-o-t----------------------Gde zhe yego pasport?
Д--и-не------ н-йти--воих-----т--е-.
Дети не могут найти своих родителей.
Д-т- н- м-г-т н-й-и с-о-х р-д-т-л-й-
------------------------------------
Дети не могут найти своих родителей. 0 De-------ogut--ay-i -voi----o-ite-ey.Deti ne mogut nayti svoikh roditeley.D-t- n- m-g-t n-y-i s-o-k- r-d-t-l-y--------------------------------------Deti ne mogut nayti svoikh roditeley.
Да-в-- ---и--т и- -о---ели!
Да вот же идут их родители!
Д- в-т ж- и-у- и- р-д-т-л-!
---------------------------
Да вот же идут их родители! 0 Da--o- -h---d-- --h r---te-i!Da vot zhe idut ikh roditeli!D- v-t z-e i-u- i-h r-d-t-l-!-----------------------------Da vot zhe idut ikh roditeli!
Човек је једино живо биће које поседује моћ говора.
Овим се разликује од животиња и биљака.
Разуме се да и биљке и животиње комуницирају једне с другима.
Ипак, у питању није језик компликованих слогова.
Али зашто човек може говорити?
Да би могли да говоримо, неопходно је да имамо одређене органске карактеристике.
На ове карактеристике наилазимо само код човека.
Али не разуме се само по себи да их је он развио. .
У еволуцији се ништа не догађа без разлога.
У једном тренутку човек је почео да говори.
У ком тренутку тачно се не зна.
Мора бити да се догодило нешто што је човеку подарило моћ говора.
Научници верују да је за ово била одговорна извесна генетска мутација.
Антрополози су упоређивали генетски код различитих живих бића.
Познато је да један одређени ген условљава говор.
Људи код којих је овај ген оштећен имају проблема са говором.
Такви људи нису у стању да се добро изразе, а теже им је и да разумеју речи.
Овај ген испитиван је код човека, мајмуна и миша.
Код човека и шимпанзе је врло сличан.
Изузетак су две мале разлике.
Ове разлике најбоље се примећују у мозгу.
Заједно са другим генима утичу на одређене мождане функције.
Зато човек може говорити, а мајмун не.
Али, тиме загонетка људског говора још није решена.
Јер генетска мутација није довољна да се говори.
Научници су варијанту људског гена имплантирали мишевима.
Мишеви захваљујући томе ипак нису проговорили.
Ипак, њихово цијукање звучало је другачије!